Ти ноћу
цветаш и миришеш,
Преко дана
си затворено.
Крај тебе
усамљеник дише,
Што је без
даха, дању, снено,
Мукло кашљао проклињући
Флору,
природне потицаје;
Шетао нервозно по кући,
У вечном страху од промаје.
Теби верују
заљубљени,
Пре него ружи
и нарцису,
Када се дан по ноћи шири.
Ти сваки дан
због ноћи плениш
Последњим
гестом у мирису,
Трајањем за
још један мирис.